Ja sam Sanja. Majka sam dvojice dječaka, od milja zvanih šašavci, te supruga Gorana koji tvrdi da to više nije. Odgojiteljica sam u Dječjem vrtiću Različak. Igranje riječima oduvijek volim i mislim da je to čaroban i moćan svijet. Svoju ljubav prema djeci i riječima spojila sam kako bih djeci putem kratkih priča pomogla razumjeti situaciju u kojoj se nalazimo, naučiti ih svladati neke nove izazove, a roditelje i sve odrasle koji brinu za djecu ohrabriti u tom procesu.
Priče su dio naših svakodnevica s kojima se svi nosimo kao superheroji.
„BAŠ DOBRA MAMA“
U našoj ulici živi teta Ivanka. Zovemo je teta ali ona je zapravo baka. Stara je i teško hoda iako smo je prije sretali u šetnji. Sretali! Sada više ne možemo u šetnju. Moramo biti odgovorni, a to znači šetnja po doma i dvorištu. Moja mama ide u dućan, rijetko ali ide. Za to se posebno sprema, stavlja masku i rukavice. Moram vam priznati da me u početku s tim strašila, a onda i je Lucija objasnila da je to njen štit i da izgleda kao super heroina. Jedva čekam da se vrati! Nije mi drago kada dođe iz dućana što joj ne mogu odmah otrčati u zagrljaj. Prvo mora dobro oprati ruke, skinuti svoje štitove...To zna potrajati. Moram se strpiti jer znam da mi je teta Ivanka poslala slatkiše. Iako već sad sumnjam da je to ona jer stariji ne smiju van ali znam da se moja mama pobrinula za nju. Ona se brine za sve nas. Baš dobra mama!
„GLISTA OD ŠKOLE“
Danas sam zabrinut jer mislim da nikada neću u školu. Moja Lucija ide u školu. Zapravo ide u kuhinju. Nisam siguran da je to baš prava škola. Sigurana sam samo da puno piše, a sto posto sam siguran da joj je to naporno i dosadno. Mama joj je danas rekla da ima crve u guzi. To joj zapravo stalno kaže kad ide u tu školu u kuhinju. Prije su mi govorili da moram prati ruke nakon kopanja po zemlji jer ću inače dobiti gliste. Gliste su crvi, a njih je valjda Lucija dobila od škole. Siguran sam da nije kopala po zemlji jer ne smijemo izlaziti van. Siguran sam da su joj ruke čiste jer ih stalno peremo. Sada pogotovo! To je pravilo. Mislim da bi naša mama o tome trebala obavijestiti Lucijinu učiteljicu.
„ PET MINUTA MIRA“
Mama i tata puno rade. Kada nisam u vrtiću, čuva me baka. Nisam je dugo vidio. Moji roditelji kažu da tako štitimo jedni druge. To je sada pravilo. Kada mi se da pričam s njom na mobitel. Nekad mi se neda pa me tata nagovori. Uvijek se nakon toga bolje osjećam i kad mi se nije dalo. Sada smo svi doma. Mama i tata ne idu na posao, ja u vrtić, Lucija u školu, pa je to vrijeme jako dobro koristim. Toliko dobro da mi često kažu da im dam pet minuta mira. Tako sam im večeras dao pet minuta mira. Napravio sam pjenu u umivaoniku da operem svoje igračke jer svi znamo da se sve mora dobro oprati. Svaku stvar treba prati 20 sekundi, kao ruke. Mami je pao mrak na oči kada je vidjela poplavu u kupaonici, a onda je shvatila da brojim do 20. 1,2,3,4,5,6,7,8,9,10,11,12,13,14,15,16,17,18,19,20! Tata me pohvalio. Sad i ja imam pet minuta mira od njih.
„LIJEK ZA PO DOMA“
Sinoć sam opet jurio i divljao po stanu. Negdje moram. Mamu to zna ljutiti, a tata kaže da ću od toga biti pametniji. Slažem se! Već sam toliko pametan da znam od kuhinjskog stola napraviti šator, a ormar je postao dvorac. Ja sam u izolaciji postao pametniji! Sinoć nisam bio pametan. Utrčao sam u kupaonicu i vidio tatu kako plače. Zabolilo me to više nego kad mi je Lucija pričepila prst. Nisam znao što da mu kažem pa sam ga čvrsto zagrlio. „Ti si moj lijek!“ rekao je tata. I moj i njegov strah su nestali. Probao sam i na mami. Nasmijala se! Od sada i dalje jurim jer sam od toga pametniji ali ću ih usput i liječiti. Probajte i vi ali pazite! To je lijek samo za po doma. Kada prođu virusi i kada znanstvenici pronađu lijek, onda ću i ja liječiti ostale.
„PAMET SVIJETA“
Blago mojoj baki. Mama kaže da je ona popila svu pamet ovog svijeta. Moram to reći Luciji kada se probudi. Ona svaki dan mora učiti i to traje i traje i teško dolazim do tableta jer njoj treba stalno. Baš! I meni je jučer trebao da vidim morskog krastavca. Želio sam mu vidjeti oči. Probao sam se derati i to dosta dugo, ali nije upalilo jer je ona morala pisati ispit. Siguran sam da bi ona pristala popiti tu pamet, pa čak i da ima okus sirupa. Problem je to kupiti. Dućani ne rade. Ja inače mrzim ići u dućane, zato me moji baš i ne vode. Kad me vode za kaznu, moraju mi kupiti neku igračku. Sad mi i ti dućani nedostaju. Rado bih išao i bez igračke, samo im to ne smijem priznati. Pokušao sam nagovoriti tatu pa mi je objasnio da rade dućani samo s hranom. To mi i ne bi bilo baš zabavno. Odlučili su da rade dućani samo s najpotrebnijim stvarima. U tom slučaju ljudi manje idu u dućane pa se korona manje širi.
Mama je isto valjda popila one bakine tablete za pamet pa je sve moje igračke posložila po polici u boravku. Bile su posložene kao u dućanu pa smo se dućana dugo igrali. Skužio sam da doma imam igračaka puno kao i u dućanu. Ako vam nedostaje poslat ću vam po poštaru!
„I TO ĆE PROĆI!“
Lucija je danas imala super zadaću. Ona i mama su kuhale puding za zadaću. Možda ipak odlučim da ću se upisati u tu školu. Došao sam ga pojesti, a Lucija je morala gledati kako na pudingu nastane postres. Ima veze s onom fuj kožicom koja se napravi na pudingu pa puca. Luciji je to odmah bilo jasno. Meni baš i ne. Moja zadaća je bila da legnem na tepih. Tata mi je složio figurice od 12 kinder jajeta na trbuh. Dobro da stalno naručujem kinder jaja jer bez njih ne bih mogao skužiti što je potres. Zadatak je bio da se zakašljem. Igračke su popadale s mene. Tako je i našoj zemlji. Ona se zakašlje pa se na njoj sve trese i pada. Zemlja nam se nije do kraja oporavila pa još kašljuca. Kao baka prošle zime. Prvo je kašljala stalno, pa sve manje i manje. Najgore mi je to po noći jer se tada najviše bojim. Zato spavam s mamom i tatom i spavam u batman pidžami. Ona je jaka. Sram me priznati, ali mi nekad po noći pobjegne. Mama se zato uopće ne ljuti. Presvućem se, a ona kaže: „I to će proći!.“
„GROZNICA“
U zadnje se vrijeme dosta brinem. To znam jer ne spavam baš dobro po noći i mama isto. Kada se brine, ne spava. Ja sam na mamu, brinu me potresi. Nekad imam osjećaj da se sve stalno trese. Možda je i zemlja dobila koronu, pa ima groznicu. Tata se tome nasmijao i rekao da sam zbilja pametan. Meni nije bilo do smijeha. Imali smo doma potresnu vježbu, tako je to moja Lucija nazvala. To je kad netko zaviče da je potres i onda jurimo što je brže moguće pod stol. Tata ga je čak odgurao pod jedan zid gdje prije nije stajao. Nakon nekog vremena i to mi je jurcanje postalo smiješno. Naš je tata dobro informiran jer stalno gleda vijesti, pa je i teti Marici telefonom objašnjavao gdje da ona ide. Mene najviše brinu potresi po noći. Što ako ga prespavamo? Mama i tata su me pozvali da spavam s njima. Luciju su isto pozvali, ali ona ipak ne želi. Ja želim. Mama kaže da onda i ona lakše zaspe. Svaku večer pitam hoće li se još tresti. Svi mi kažu da to nitko ne zna, ali sada bar znamo gdje da se sakrijemo. Pod stolom smijem držati i nekoliko igračaka. Odabrao sam superheroje. Večeras sam bolje. Mama mi je rekla da je cijelu noć držim za ruku da lakše spava. Večeras ja brinem o mami i nadam se da našoj zemlji prolazi groznica.
„VIŠE OD 5 MINUTA“
Jeste već čuli za mog Franju? Poštara Franju. E, Franjo nam je neki dan došao s paketom. Nije nam baš dolazio jer znate da ne smije dolaziti, ali ga je ostavio. Ja sam već i zaboravio na taj paket jer sam bio zaokupljen drugim stvarima dok me mama nije podsjetila. Vidio sam kako ga ona na balkonu šprica, pa svoje ruke, a onda je počela vrištati od sreće. To mi je baš privuklo pažnju jer je u zadnje vrijeme dosta tiha. To je privuklo i Lucijinu pažnju. „Mama nam je naručila nešto“, rekla je moja Lucija. Dobio sam tobota! Lucija je dobila neke knjige i još smo dobili neku društvenu igru koju ja baš i nisam skužio. Mama je bila sretna kao Nova godina! I ja! Moja je sreća trajala cijelo popodne, večer i drugo jutro. To je za mene zbilja dugo razdoblje sreće zbog igračke. Drugo sam se popodne ponovno vratio brodu od ladice za čarape. Čak sam uspio montirati i jarbol od metle. Mama je rekla tati da je to zadnji put da mi naručuje novu igračku i da mene to zanima samo 5 minuta. To mi je sve rekla jer u ovome trenu nisam znao gdje sam pospremio tobota. Mama me baš rastužila, pa mi je tata odlučio pomoći s jarbolom. Montirali smo volan i u trenu je došla večer. To je s tatom bila veća sreća nego novi tobot. Dobra je ponekad ta izolacija. Sutra tata i ja planiramo postaviti na brod od druge metle jarbol i bokobrane, a mama i Lucija će igrati onu društvenu igru koju ja baš i nisam skužio.
„POŠTAR! PAKET!“
Mama je uvijek sretna kad dolazi poštar s paketom. Baka kaže da je to zato jer se volimo dobro obući. Ja se ne volim dobro obući jer mi je prevruće, čak i po zimi. Ja sam sretan kad dolazi naš poštar jer mi da da pričuvam njegovu kacigu. Mama je zavikala „Poštar! Paket!“. Dotrčao sam do vrata i ostao u najmanju ruku razočaran. Franjo me nije niti pozdravio. Ostavio je taj paket u dvorištu i odjurio brzinom munje. E, baš me dobro naljutio! Poštar je postao baš nepristojan. Meni uvijek govore da moram pozdraviti, nasmijati se, iako ne razumijem zašto, jer moji to naprave prvi pa se ponavljamo kao papige. Tata me opametio iako sam ja već jako pametan ali ponekad zaboravim. To je ono pravilo o socijalnom kontaktu. Ne smijemo ići jedni drugima blizu. Drugi puta ću s prozora pozvati Franju i mahnuti mu, da slučajno ne pomisli da sam nepristojan.
„SVJETLO NA KRAJU TUNELA“
Danas sam se probudio baš dobre volje i tata je bio dobre volje pa smo se malo mlatili jastucima. Mama nije bila dobre volje. Kad gleda vijesti nikad nije dobre volje. Te vijesti uništavaju volju moje mame. Treba ih zabraniti ili ih treba strpati u kaznu ili zatvor. Možda nas je tata zato danas odveo na piknik u dvorište. Nismo jeli za stolom nego na travi. Mamu je uhvatila panika jer je tata želio peći roštilj, a ona nije odmrznula meso. Kad je tata rekao da ćemo peći hrenovke, postala je još lošije volje jer želi da mi jedemo zdravo. Onda je još došao i naš pas koji je polizao paradajze pa je rekla da joj je pala roleta. Ja sam provjerio i nije nikakva roleta pala. Još je rekla i da imamo psa koji ne da nije osjetio potres, nego ga je trebalo spašavati. Tada je i tati bilo dosta te njezine volje pa joj je rekao da je bio potres kada je ona njega prvi puta vijdela. Tad ju je konačno nešto nasmijalo. Još kad joj je dao pusu (fuj!) bila je bolje volje. Ja ne volim puse jer ja volim bagere, ali ona je od toga bolje volje. Lucija je rekla da je to svjetlo na kraju tunela. Trebam hitno napraviti tunel, za bagere!
„SVE SE TAKO KAŽE“
Danas mi je tata rekao da sam buha, a baš sam se lijepo penjao preko fotelje njemu na leđa. Uopće mu nije to smetalo, nego je radio na kompjuter. Želio me zeznuti jer on inače ne radi na kompjuter nego prodaje aute, a tu nije bilo auta nego samo slova. Odjednom, ja sam buha. Onda sam morao vidjeti buhu pa sam tražio tablet. „E ne može!“, Lucija je u školi na tabletu. Želio sam mamin telefon, ali nije mi ga dala jer kupuje brašno. Baš za to se ide u trgovinu, a ne na telefon. Bio sam uporan, a ona mi je rekla da sam krpelj. Nije joj to pomoglo nego je morala na telefonu tražiti krpelja. Moram vidjeti kako izgleda. Našla je sliku, a ja sam želio film. Rekla mi je da pijem krv na slamku i da vikanjem param bubnjiće. Ja ih danas ništa ne razumijem. Rekao sam im to, svima! Mama mi je rekla da se to samo tako kaže. Zašto se tebi, mama sve samo tako kaže?! Pričajte normalno, da vas razumijem!
„POKLON ZA LALU“
Mi često pričamo na mobitel. Tako se sada družimo, a svi znamo da je važno družiti se. Nisi kaktus da šutiš. Danas sam pričao sa svojom Lalom. Ona sebe zove Lala jer ne zna reći Lara. Drugi je zovu Laci. Ta cura ima puno imena. Poslije su nam i mame pričale i čuj ti sad ovo. Lalu mama odvede u Maksimr. Mene više ne vode u Maksimir. Baš glupo! Zašto ja ne mogu u Maksimir? A živim u Maksimiru! Znam bolji put od Lale. Lucija kaže da nismo svi isti. Kako nismo? Želim da smo svi isti! „E gle“, tako počinje moja mama. Imaš li ti dvorište? Imam! Ima li Laci dvorište? Nema! Laci živi u zgradi i ona nema svoje dvorište. Maksimir je dvorište za djecu koja žive u zgradama. Ljudi ne smiju ići blizu jedni drugima zbog virusa. I k nama sad u dvorište ne dolaze djeca jer bi nas bilo puno. Zato sada, dok ne prođe, a proći će jer sve prolazi, Maksimir dvorište mogu koristiti svi koji ga nemaju. To je poklon za Lalu. Čudan neki poklon. Nema ni kutiju, nije ni zamotan...Želio sam se još raspravljati oko toga, ali znam da oko nekih stvari s mamom nema rasprave. Pogotovo oko korona stvari. Tu mi čak ni deranje ne pomaže. Jedva čekam da ovo prođe, a proći će, da izljubim svoju Lalu. Ja se ne volim ljubiti, ali volim ljubiti Lalu.
"SIGURNO"
U puno stvari nismo sigurni. Pitam mamu pa ona kaže da nije sigurna. To kaže da ja moram istraživati. Ona voli kad ja istražujem. Kaže da tako učim. Kod nas si siguran u par stvari. Siguran si da je ručak u podne, jer je tako u vrtiću, da ja još nemam dosta dugačku ruku da si sam obrišem guzu pa svi slušaju kako sam ja kakao i da volimo more. Kad tata na krov od auta stavlja bicikle i kad pjeva po kući Kalelarga, Kalelarga... ja sam siguran da krećemo. Imamo 2 mora. Jedno je kad su s nama moja Lala, Heli i Ive pa si Lala i ja djelimo dude i sve se vrti oko nas jer mi tako želimo. Drugo more je kad dođe tata. On puno radi pa dolazi i odlazi. Kad tata dođe siguran sam da se u more spušta naša Bura pa plovimo na pučinu, a ja pokušavam vidjeti opasnu murinu. Želim je vidjeti, a siguran sam da ipak ne. Siguran sam i da svi volimo veslati na daskama. Mama ne vesla, ona ima jedro, sigurno više pada od nas. Kada smo u dubokom sigurno je da moram nositi prsluk jer su moji sigurni da ću potonut. Ja se ne bojim dubine iako sam jednom skočio s Bure i potonuo pa je mama skakala za mnom. Nema veze. Siguran sam da ona dobro pliva. Veselim se moru i zbog mame Tamare. Ona nije baš moja prava mama nego je prava Jakovu i Eleni, ali je jako volim jer me čuva i vozi crvenu Tojotu, a ja volim aute, pa ju zovem mama Tamara. Sigurno me jedva čekaju vidjeti! -Tata! Kad više idemo u Zadar?- Lucija je čula pa je brzo dojurila. Kad idemo?- pitala je i ona. Nisam siguran- kaže tata. Tata je inače uvijek siguran, ko ja, a sad nije. Tata, ti moraš biti siguran jer si veliki ko jarbol!- fino sam mu to spočitnuo. Siguran sam ako budemo i dalje pazili, ostali doma, dobro prali ruke, kihali i kašljali u lakat da ćemo ići brzo- rekao je moj tata. Siguran sam da tata zna najbolje!
"NEĆU DA BUDE SVI SMO RAZLIČITI"
Gledam kroz prozor. Darko šeće s Lovrom. Zašto Lovo ne hoda nego se vozi, pitam mamu. To sam ju pitao tako da je mami od šoka ispao pohanac na pod, a ne u tavu. Volim glasno pričati. Kad je malo došla k sebi rekla je da se Lovro takav rodio. On je različit. Svi smo različiti. Onda smo se razgovarali kako je sve različito. Baš! Mislim da mama nije u pravu. Bezveze mi je različito i drugačije. Želim da bude isto. Skužio sam da više volim isto. Mami to nije bilo jasno pa sam joj sve lijepo objasnio i naučio ju. Lovro i ja smo isti. Dečki smo. Lovro se vozi u invalidskim kolicima, ja na biciklu, ali se vozimo. Lovro voli kad ga pratim u šetnji, a ja volim kraj njega šetati. Volimo imati i iste cipele! Lovro to ne može reći, ali znam jer se nasmijao. Imamo i ruke i noge i uha i guze. Nisam vidio da ima guzu, ali sigurno ima jer sjedi, a za sjedenje ti treba guza. Tata i ja volimo nositi iste traperice. Gledao sam s njim na televiziji kako su majstori micali vrh katedrale. Vidiš, mama, i oni su htjeli iste tornjeve! Kad ne bi bili isti, bili bi usamljeni. I ljudi su sada isti, jer isto žele. Da korona prođe i da idemo u park! Lovro i ja skupa!
"BAŠ SMO MOGLI"
Jel vama više dosta ovoga “po doma”? Meni je već toga stvarno dosta! Dosta! Dosta! Svi niš ne radimo! Lucija me, zbog toga što sam rekao, htjela baciti kroz prozor. Dobro ne baš stvarno, ali sam je dobrano naljutio. -Ja niš ne radim!?- urlala je po kući. Dobro. Priznajem. Tata kaže da samo pametni, kao ja, znaju kada pogriješe. Pametni znaju i da kad pogriješe trebaju to ispraviti. Ja sam se to naučio. Onda te svi hvale, pa ti se dive, pa dobiješ nagradu. Moja se Lucija naučila na školu u kuhinji. Naučila je visiti cijeli dan na tabletu. Njezina se učiteljica naučila snimati filmiće da bi Luciji bilo lakše, pa da ima vremena dosađivati se. Tata se nučio raditi dosta dobre šatore u dvorištu, ali mu ja to ne smijem priznati jer bi mogao odustati od toga, a meni je bolje da svaki dan ponovo gradimo. Mama se naučila raditi domaće štrukle i pisati priče za vrtić iz doma. Njezina teta Iva je naučila te priče stavljati na internet da ih roditelji čitaju djeci. Naš se pas nučio da više ne ide puno u šetnje, pa će se ubrzo morati naučiti i na dijetu. To smo sve baš mogli naučiti i bez korone. Samo se naše ribice niš nisu naučile. I dalje plivaju u krug po akvariju.
"ROZE GAĆE"
Mamu su pozvali na posao. Super! Rekli su da će sve proći! Sada se i vrtiću veselim. Mojoj Marici, Maji, Tonki, Ivoni, Maši, Bartolu, Luki, Valu... Ma svima! Doma smo se često igrali vrtića. Naravno ja sam bio teta jer moja mama je teta pa nema smisla da i doma bude teta. Iz tog razmišljanja prekinula me Lucija. Ona je pitala tko će nas čuvati. Ja ne idem na posao u vrtić?! Mama! Uf, prestrašilo me to. I tata mora na posao. Čuvat će nas baka. To je super! Dugo je nisam vidio. Nismo se posjećivali zbog virusa, ali sada nema druge. Baka će i spavati kod nas. Ipak, bojim se malo za mamu i tatu. Što ako se razbole jer moraju van? Mama me tješila. Na posao će ići autom. Tamo neće biti puno ljudi kao obično. Nosit će masku i rukavice. Često prati ruke. Kada se vrati kući cipele će ostaviti pred vratima. U hodniku će se presvući i otići odmah na tuširanje. Tek kada bude gotova možemo se pošteno pozdraviti. Tako će i tata. Sa svakom maminom riječi moj strah je bio manji. Gubio je svoju moć. Mama i tata su otišli. Mama je nabrojala što sve mora sa sebe skinuti kada se vrati, ali zaboravila je na gaće! A to je i inače važno nositi čisto. Dok je baka kuhala rizi-bizi objesio sam mamine roze gaće na kvaku od ulaznih vrata. Da ne davim baku s tim i da ih mama odmah vidi kad dođe u dvorište. Evo kako sam ja pametan dječak!
"POLJE NA PARKETU"
Tata jako voli mamu. To znam jer kada sam ja tražio policijski auto s firu-rarom tata je rekao da dućani s igračkama ne rade zbog korone. Mama je rekla da joj trebju zemlja i tegle i neke biljke. Tata joj je to odmah naručio. Danas nam je to stiglo. Sadit ćemo na balkonu. U dvorištu je naš pas koji je jako star, pa ga je teško naučiti da ne piški po biljkama. Više baš i ne čuje dobro. Zato jako brzo trči. Pogotovo kad meni treba ukrasti čokoladu. Mi ćemo imati vrt na balkonu. Napravio sam puno posla. Uspio sam istovariti cijelu vreću zemlje izvan tegle. Kada su Lucija i mama posadile maćuhice ja sam ih sve do jedne ubrao da razveselim mamu. I nije baš nešto bila vesela, ali ih je stavila u vazu. Lucija je od ljepote odjurila u svoju sobu vrišteći. Ljubomorna je što tako pametna ideja njoj nije pala na pamet. Rekli su da će suta padati snijeg. Lucija i mama su pola vrta s balkona unjele u kuću, pa sam ja vozio aute među paradajzima. To baš nije razveselilo tatu jer je on osjetljiv na parket, no bitno je da vrt preživi. Bitno je i da Lucija i ja vidimo kako biljke rastu i da vodimo brigu o njima. Sada jedva čekam da paradajzi procvatu pa da opet uberem buket za mamu!
"POTRSNO KUHANJE"
Moja je mama počela kihati i kašljati. Lucija je odmah počela zapomagati da mama ima koronu, sve dok je mama nije nadglasala da je lovi alergija. Kad nam je mama u takvom grdom stanju, tata mora u dućan. Lijepo sam mu sve objasnio što mi treba kupiti. Nabrojao sam i ono što mi baš i ne treba, al nema veze. Baš kad sam pokušavao pomoći tati da si zaveže tenisice čuo se onaj grozni zvuk, a čaše su počele zvoniti. Sve nam se opet zatreslo. Mama je rekla da ako te čaše ne porazbija potres, ona će ih razbiti jer više ne može slušati taj zvuk i zapravo treba nove čaše. I nitko ništa nije komentirao. E, da sam ja rekao da ću razbijati... I tati je ljuto rekla da on sada nikamo ne ide iz kuće. Ipak, na kraju su se složili da ide jer ona nema kaj za kuhat. Ona često nema kaj za obući, pa za čitati, obuvati... Ja baš nisam bio sretan što ide. Čak su mi i suze krenule, a nisam se plakao. Ne volim se grliti, ali mi je pasalo kad me mama uzela u krilo i čvrsto stisnula. Strah se smanjio. Zaspao sam ko top. Probudio me tata koji mi je kupio kornet. Smeđi. Ne volim smeđi. Danas. Nije bilo rozoga?
"OBITELJSKA SAVJETNICA"
Moja sestra Lucija mi stalno daje neke savjete. To mi je malo naporno jer Lucija puno priča i ne kuži da moram sam doći do rješenja svojih problema. Ona, pak, jako voli slušati savjete svoje učiteljice. Kad joj učiteljica nešto kaže to je Luciji zakon. Da gleda zelenu travu, a da joj učitljica kaže da je crvena, Lucija bi joj sigurno povjerovala. Meni se ta Lucijina škola baš ne sviđa jer mi je dosadno kad uči i ne mogu je pikati prstom pod rebra, što je jako zabavno, a mamu jako naljuti. Danas mi se Lucijina učiteljica popravila. Za zadaću je bilo obiteljsko stablo i trebao sam pomoći Luciji oko toga. Mi smo radili obiteljsko more jer više volimo more i jer nam stablo ne stane u kuću. Ne znam što je došlo učiteljici da hoće da strpamo stablo u kuću. To trebaš skužiti ko je koga rodio, pa se zove obitelj. Ja sam to skužio jer sam pametan. Lucija nije. Skužila. Njoj nije jasno da negdje mora staviti i svoju učiteljicu. Lucija mi je dugo objašnjavala da učiteljicu nije rodila niti jedna naša baka, pa nije obitelj. To nije pošteno! Obitelj je kad se brineš za nekoga! Ja sam siguran da mama nije rodila našeg psa, pa mi je obitelj. Znam i da nitko doma nije rodio ribice, jer smo ih išli kupiti, pa su obitelj. Na kraju me to sve jako spetljalo. Sada sam siguran da treba izmisliti novo obiteljsko pravilo. Nazvat ću učiteljicu, pa nek ona to bolje objasni Luciji. Ona je savjetnica.
